Problem izjedna？enja zakona u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca / Jugoslaviji

Sa？etak Rad predstavlja poseban pogled na jugoslovensku Kraljevinu, iz ugla stvaranja i primene prava. Odmah po progla？enju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1. decembra 1918) izjedna？enje zakona postavljeno je kao jedna od vrhovnih politi？kih vrednosti i glavni zadatak Vlade. Do dono？enja Ustava (28. juna 1921), proces izjedna？enja zakona tekao je putem dono？enja uredbi “zakonskog zna？aja” (vladavina uredbi). Vidovdanskim ustavom predvi？ena su dva na？ina izjedna？avanja zakona: legalizacijom ranijih uredbi i dono？enjem zakona po predlogu Vlade od Zakonodavnog odbora (“malog parlamenta”) po skra？enom postupku. Ovaj zakonodavni postupak, sa kojim je Vlada ostala odlu？uju？i zakonodavni ？inilac, nije poslu？io cilju. Glavni zakoni (Krivi？ni zakonik i zakonici o krivi？nom i parni？nom postupku) doneti su tek pod re？imom diktature (1929). Gra？anski zakonik nije donet do kraja trajanja Kraljevine Jugoslavije, pa se gra？ani “nisu ose？ali kao ？lanovi jedne zajednice”. Isto je bilo u sferi izvr？nog prava do 1938, a u pogledu oku？ja (zemljoradni？kog minimuma) i kasnije. Izjedna？enje zakona odvijalo se u senci sukoba srbijanskih i pre？anskih pravnika (pravnika iz krajeva biv？e Austro-Ugarske). Izjedna？eni zakoni su doneti uglavnom suprotno gledi？tima srbijanskih pravnika. Kraljevina SHS je od zemlje sa ？est pravnih podru？ja postala zemlja u kojoj je jedan deo njenih gra？ana (gra？ani biv？e Kraljevine Srbije) doveden u situaciju da ？ivi pod “nasiljem” nametnutog prava. ？rtvovanje parlamentarizma od strane Srbijanaca, zarad izjedna？enja zakona, okrenulo se protiv njih samih